Demon

Zar se ples sa đavolom odbija,

zar je moguće zaustaviti korak u plesu koji te tako opčinjava,

i ne kretati se u ritmu orgulja,

i ne zaljubiti se u tu strast i strah,

i ne voleti te oči?

A zar takve još negde postoje,

kao tvoje koje sretoh,

u gužvi,

u magnovenju,

u polusnu,

potpuno budna,

trezna i opijena,

dok u mene gleda bar još par takvih,

prosečnih i smeđih?
Takve ima svaki drugi muškarac,
ubeđivala sam sebe,
ali sam podsvesno u tvojima videla,
crveno,
crveno kao moj lak,
kao moja omiljena boja na korici omiljene knjige,
kao boja mog karmina,
kao glina crvenica od Herceg Novog do ušća reke Bojane,
kao krv u meni i otrov koji se mešaju u slasti,
i pogled koji me skida i oblači,
pogled koji me grebe i miluje,
pogled koji me odvlači u najtamnije odaje grada gde svetle prigušena crvena svetla,
gde demoni plešu,
i gde bi dobra devojka postala besramno zlo,
odveo bi me tamo gde bih postala zavisna od sopstvene požude.
Ne smem da se pustim u te ruke,moja krila su još uvek satkana od paperja,
ali puštam da se na njima bokore ruže i da me obaviju crvenim laticama,
puštam da me tvoje oči progone i žudim za susretom,
za slučajnim dodirom,
za dečijom igrom u klancu gde nijedan pokret nije bezazlen,
i skrećem pogled,
i odbijam od sebe tvoje poglede,
ali nesvesna,
mada budna,
i trezna,
mada sasvim izgubljena,
ja plešem sa crvenilom u tvojim očima i ti me guraš od sebe,
i umesto da se vratim nebu gde sam dobra,
ja se prilagođavam,
i trčim za tobom,
i znam da si loš,
ali to je kliše,
dobra devojka i loš momak,
i samo na tren,
kada te nema,
kada te ne sretnem,
u gužvi,
i magnovenju,
i polusnu,
shvatim da u tebi nema crvene,
u tebi je sve samo crno i belo,
i blediš,
kao prašina na kamenim krilima demona u Vatikanu,
ali bojim te,
u omiljenu boju,
u boju ljubavi,
i ispisujem naš kod,ja sam Da Vinči,
skrivam tajnu tih demonskih očiju,
u podzemlje,
u kutiju,
ja sam Pandora,
ključ je u usnama,
ne ljubi me,
odaću tajnu,
i moje usne će prestati da poznaju ukus dana,
i postaću Nikta,
boginja noći,
i usne će mi postati noćne frajle,
i cvetaću samo u tvom mraku,
a ti pij,
napij svoje usne,
da ogreznu u vinu,
i da postanu opijene kao moje,
pa ćemo možda biti slični,
i možda će tvoje reči postati istina,
možda nećeš lagati,
kao što si svaku pre mene,
kao što si navikao,
kao što su mi ljudi govorili,
da ne mariš,
ako od srca ostane samo srča,
ako devojke ostanu demoni,
i ako im duše ostanu isušene,
i ako posle tebe više nikada ne zavole,
tebe to ne dotiče.
Obuzmi moje telo kao greh,
i neka tvoja Hadova postelja postane moj hram,
miris tamjana zameni aromom orijenta,
i neka na moje telo padne svila,
a sa duše veo,
i zatvori oči,
jer one neće moći da sakriju,
da me ne voliš,
da ti ne značim,
i neka samo usne lažu,
da to je ljubav,
i da nije samo požuda,
strast,
i strah.
Đavole crnokosi,
tvoje oči će te izdati,
jer čak i bogovi imaju manu,
Ahil petu,
Narcis lepotu,
tebe će izdati tvoje oči,
ta crvenica,
taj zavodljivi pakao.
Najlepša ružo ružičnjaka mašte,
ti ne mariš ako posle tebe
ostane samo trnje,
samo šiblje,
samo pust i hladan kamen,
ti si rat,
tvoji pohodi su pogubni,
ti osvajaš ženska srca,
ali svaka pobeda je Pirova.
Jednom ćeš znati,
svaka igra u kojima si ostavljao slomljena srca,
 u kojima si svoju ruku sklanjao,
ostavljajući nežne bele ruke devojaka željne tvog dodira,
stići će te,
i u završnom činu svoje sopstvene predstave
na sceni ćeš ostati sam,
a ja ću ti aplaudirati,
i pred tvoje noge baciću ružu,
bravo nevero!
Zaplešimo u čast tvog poraza,
a ti nećeš moći da odbiješ,
jer ples sa đavolom se ne odbija.
Nadigraću te u tvojoj sopstvenoj igri.
Bojana Bulatović