Sloboda

Nisam stigla da ti kažem,

da ti si moja sloboda,

da sam u tvom prisustvu lakša od helijuma,

i da letim,

kao male glavice pamuka koje promaknu beračima u Adani,

preko reke Sejhan,

pa sve do mora,

ali ne do toplog Sredozemnog,

već do onih hladnih,

u čijim dubinama rastu one alge,

mrke i smeđe,

kakve su ti i same oči,

studene kakvo ti je i samo srce.

Ti si moj životni talas,

onaj koji surferi godinama čekaju,

ne bi li na par sekundi udahnuli,

so i more na visinama vodenog zamaha,

i osetili životni adrenalin u trenu,

jer sam i sama osetila vrhunac adrenalina,

u trenutku našeg poljupca,

kao da me je sam Posejdon poneo na svojim rukama,

 i znala sam,

to je sloboda,

to je ono za šta se živi,

a zatim sam,

kao i svaki surfer,

bila potopljena talasom sopstvenog adrenalina,

i trenutak ekstaze života pretvorio se u smrt,

i svaki nerv mi je treperio u neverici,

da li smo se mi stvarno dogodili,

jer svest mi je došla teško,

i trebalo mi je vazduha da shvatim,

da si mi se dogodio,

i da želja da se desiš nije bila samo želja,

da sam uspela da te nađem,

u trenutku kada nisam ni znala da samo tebe tražim,

jer sloboda je osnovna potreba,

a ti si najslobodnije more,

a ja volim mora,

i pučine,

čak i kada se u njima nesnosno utapam,

i čovek možda preživi,

pluća izbace vodu,

um se izbistri,

usne zaborave dodir,

koža pomodri,više ne oseća,

ali ja više nisam bila ista posle nas,

jer ti si plima i oseka,

talas koji naglo zapljusne obalu,

i povuče se,

baš kao da nikada ništa nije ni bilo,

ali bilo je,

umesto malenih zvezda i školjki u pesku,

na mom vratu ostali su tragovi tvojih usana,

i sa plaže će neko odneti školjke,

i sa mog vrata vreme će odneti trag,

i doći će neki novi talasi,

i neki novi ljudi,

ali ti,takav,

samo jednom se desiš,

i iako sam mogla da u tvom dolasku naslutim,

nepostojanost,

sopstveni pad,

i tvoj odlazak,

ja sam se pustila u dubine,

jer kad dugo plutaš u mrtvim vodama života,

svejedno ti je da li toneš,

a ti si me sprečio,

došao si niotkuda,

i podsetio me na postojanje slobode,

i podsetio me kako da se borim,

kako da živim,

kako da volim,

kako da dišem i ljubim,

ali nisam stigla to da ti kažem,

jer već si se povukao,

u svoja ledena mora,

i ostavio me,

daleko od kopna,

nasukanu na hridi zaljubljenosti,

da se nadam,

i čekam,

da mi dođeš,

i opet poletim kao galeb,

do Bosfora,

gde bih slušala saz,kavalu i zurle,

i mirisala pamuk iz Adane na tvom vratu,

i tek tada,

kada bi me ponovo dotakao usnama,

opet bih bila slobodna,

jer slobodna sam samo u dvoje,

sa tobom.

Bez tebe,ja sam okovana,

ja nisam slobodna,

sve dok tebe čekam,sve dok tebi se nadam.

Kad bi te tople struje donele meni,

ja bih ti šapnula,

dok ti ljubim čekinjastu bradu od par dana,

i dok grizeš moj vrat,

i dok slušamo sopstveni krvotok u šupljini školjke,

da moja si sloboda,

da moj si dah,

da moje si sve. 

Bojana Bulatović