Ti si moje mirno more,gde plovim u smirajnim talasima blaženstva i zaronim u talase strasti za tim tvojim krupnim rukama,i ne marim,hoću li stići opet do vazduha,i te ruke,moja su sidra kada uplovim u sigurnu luku tvojih grudi,moje utočište i svetlucave hridi gde se i najiskusniji mornari lako prevare i iz igre sa morem izađu kao velelepna tragedija,brodovi bez kapetana,ili kapetani bez brodova,a od mene neka ne ostane ništa,bez tebe ni sebi ne trebam,jer nestaću u tebi,amore mio,i neka to pamte kao najlepšu tragediju čovečanstva i neka Veronu zamene tvojim telom,i neka Romea i Juliju zamene nama,neprikosnovenim ljubavnicima,kojima čak ni sve boce u moru nemaju dovoljno spisa o količini ljubavi naše,jer u našim uzdasima između dugih poljubaca je sve,svaka neizgovorena reč,svako "Ti amo",sve se sklopi između naših dlanova kada se tvoji prsti savršeno upletu u moje i kada poželim da je moje telo deo tvog tela i da ti možeš živeti sa dva srca,jednim tvojim,jednim mojim-oba tvoja. Ti si dovoljno velik čovek da ti dva srca i ne trebaju,to tvoje veliko i jako svakim otkucajem u čašu moje požude naspe žuči,gorak strah da te ne izgubim,a tvoje usne na moje prospu med da lakše popijem svoje strahove i uz tebe budem sve što uz druge nisam mogla,jer ti ostaješ,i ne odlaziš,pa uz tebe imam vremena da se kao leptir transformišem u prelepu tvorevinu žene od deteta tužnog i bojažljivog,i da se u tvom krilu iz rugla odraslih,baš kad god to poželim,vratim u dete koje bi se skrilo na grudima sigurnim i toplim,u rukama nežnim i jakim,jer ti si sve,moja najveća slabost,i najjača snaga,svaka moja kontradiktornost u bludnim mislima o ljubavi i strasti u tebi nestaje,jer ti si i ljubav i strast,slatke tajne naših usana,i javno priznanje krivice da smo se kao amanti proibiti usudili da volimo u vreme kada se brane iskrena osećajnost i potenciraju sitna zadovoljstva materijalnim dobrima,u vreme kada je požuda poistovećena sa ljubavlju,amore mio,mi to nismo,mi smo dokaz da su kancone ljubavnički pokliči,i da je Dante bio kao ti i ja,kao mi,i da je njegov pakao zapravo naša savremenost,naš pakao je ovaj grad,jer kroz šta sve nismo prošli da bismo jedno drugo našli,ko mi te je sve do sada od mene skrivao,u vreme kada svako svakog može imati,gde nema časti,i svako ima slobodu,za ružno,za nago,svako ima pravo na sve,i na sve se ljudi usude sem da iskreno vole. Buntovni svet bez ljubavi teče,i za moj sto stižu pića čiju su cenu platili ljudi koji bi me istom valutom kupili,i tako za tvojom rukom posežu devojke koje misle da si kao drugi,i da si jednonoćno iskustvo bez bola i osećaja dužnosti,kao i sve danas. Zašto niko u tebi ne vidi more,ljubavi moja? Zašto deca rastu na trnjištima zlobe i zavisti,i zašto im ne dajemo da budu orhideje,maslačci,bele rade,lotusi,nego ih teramo da budu ruže,i na kraju postanu trnje svojih roditelja,i postanu mangupi i tužne žene,ostavljene i iskorišćene. Ti znaš da bih u trenu promenila svet da imam ta krila,i da bih svakom pomogla dok mi svako pero ne iščupaju vreme i redak vazduh visokih planina,ali nemam ja te moći i nemam ja ta krila,ja imam more,so u vazduhu i na tvojim usnama,ja imam tebe,dubino ponora,lepoto italijanskih uskih ulica,tvoja leđa moja su gondola na kojima bih svako veče plovila nekim drugim kanalom sreće kroz neke samo naše gradove,ja bih,svakoga jutra,kada pospan i još pomalo sanjiv uzmeš taj oštar žilet i penu za brijanje,na tvojim leđima od te iste pene ostavila otiske svojih ruku na tvojim lopaticama,i zagrlila bih te toliko jako da bi i sam pomislio da sam ti stvorila krila na leđima,i poverovao mojim rečima da ljubavnici imaju dar od Boga da svojim rukama stvore krila,i ako bi me upitao gde su moja krila rekla bih da su to tvoje ruke kada me zagrle i opkole,kada tako,bez mogućnosti da se puno pomeram,kao beli golub u malenom kavezu,stanem zarobljena u tvom naručju,opet bih verovala da imam krila i da je to sloboda. Ti znam,često i ne razumeš kada dugo posmatram pahulje,i kada bih mogla satima da ležim u snegu i slušam kako upija buku užurbanog grada i automobila,i svačeg što remeti zvuk tvog glasa,jer svaka tvoja reč u meni je opera,i svaku posmatram kao da je komad drame i ushićenja,bilo da je kratka,u letu,ili ozbiljna prekorna,tvoja svaka reč moja je utopija,zamisao ideala,i taj tvoj akcenat moja je renesansa,ti si Botičeli,Donatelo,Mikelanđelo,il mio artista. Ti i ne moraš razumeti,jer kada se dvoje vole,ne mora sve imati razlog,povod,nameru,nema logike i jedini pravi i iskreni odgovor je ljubav. Ni ja nekad ne razumem tvoje košmare,i ne mogu da uđem u tu sliku tvoje lepe glave i akrilnim bojama nacrtam dugu na kišnom sivom nebu tvog detinjstva,ja to ne mogu,ali mogu da ćutim i grlim te i ljubim u potiljak dok se budiš znojav od tih pakosnih snova,a ti možeš da zaspiš na mojim grudima i da tu kao kada od isečka reke nastane jezero,tako i ti pod mojim usnama nađeš spokoj za taj jedan san i tako svaku noć,dokle god ti snovi varalice ne shvate da imaš mene,dok ne presuše i shvate da nisi sam,da sam tvoj Sančo Pansa u lutanjima za avanturama,da sam nekad čak i ja tu da tebe branim,ja koja se borim sa vetrenjačama čitavog života,ja mogu postati beskraj i prostor u kome se tvoje more smiri. I ja se ponekad umorim kada se odjenom pretvoriš u bujicu,i kada bi me talasi tvog besa mogli udaviti,i ja nekad nemam snage da plivam,i umorim se na tren,a tvoje srce kao da je koral,pukne pa me zagrliš,kada god vidiš da su mi u očima suze,i tada,oprostim sve. Ti si moje mirno more,večno,jer nije ljubav ako me pustiš da tonem,i svaki prekor,svaki jači ton mi ne da da tonem,sve dok su ti ruke nežne,i dok me svesno ne vučeš na dno,to je ljubav,a ti to ne bi,znam ti ranjene kosti kao što svaka sirena svog mornara pozna. Ti brzo planeš,još brže oprostiš,a i šta bih ja bez tebe? Zar bi mogla sirena bez vode? Prošli smo pakao,prošli smo svađe i oproštaje,prošli smo moja razdoblja deteta i žene,prošli smo tvoj rascep između hladnoće prema ženama i puštanja srca meni u ruke,zar ne vidiš koliko trajemo,malo je za ep,previše za pesmu,dovoljno za urbanu legendu,kako je čovek voleo ženu,i da se kroz grad priča kako se ne zna ko je tačno akter,jer u ljubavnim pričama svako ko voli može postati predmet inspiracije nekom piscu,nekoj sireni. Razdoblje godina,mio amore senza tempo,još par sati i nestaje broj u kalendaru,ostaje za nama,a šta nas se to tiče,jutro,veče,svako doba dana i godine uz tebe je slavlje,svaki naš zajednički trenutak je festival,šta nam znači ova jedna noć ako ću sutra,s početkom neke nove godine ostati bez tebe? Sa tobom je svaka dočekana ponoć novi život,potpun i srećan,sa tobom i na kraj sveta,spokoju mojih nemira,tu sei il mio mare calmo...
Bojana Bulatović
Нема коментара:
Постави коментар