Vuk i ruža

On je vuk,on je zver,njegovi zubi su oštri,on samuje,navikao je da kilometre i životne etape prolazi sam,on nije navikao da trči sa svojim plenom,odustani,beži,ne okreći se,njegova usta su gladna,oči krvave,ti si mu žrtva,pobeda,trofej,ubiće te,a onda će nastaviti da živi i naći će svoju vučicu,imaće sa njom sve,i ukus tvoj u njegovim ustima neće ni postojati,rekli su mi. Zar bih mogla da im verujem,da od tebe dignem ruke? Nikada. Ne razumeju me,smeju se što ti se telom i dušom nadam,kažu da u sopstvenu propast srljam i da ne znam ko si. Ko si? Kaži mi. Kome da verujem,kome i kako? Svi mogu slagati. Ne veruj lepoti i mladosti,jer će u  sablasnoj starosti postati bore,bol,uspomene,ružnoća,sujeta,ne veruj iskrenosti jer će po cenu koristi postati laž,veruj sebi ako znaš ko si,ako znaš ti,znaću i ja,ali nije mi važno,ni tvoje poreklo,ni pobede,ni sa koliko si njih bio,važno je šta sam,važno je da sam ja neobjašnjivo i nerazumljivo i nenadmašno zaljubljena u tebe. I ti se nasmej mom tragičnom plesanju u vatri,i ne poštedi moje osećaje,mene,ako me ne želiš,ubij me brzo,lako,kao i pre mene,zaboravi me sa prvim pahuljama snega,i ne dopusti da se na njemu nazre krvav trag mojih nadanja. Ako me želiš i zavoliš,ja ću trčati s tobom,i ako ostaneš gladan od tuđih izdaja,i ako ne budeš imao snage da nastaviš svoju borbu,ja ću ti dati svoje ruke,svoje usne,svoje srce,uzmi sve,i nastavi,iz mene crpi hranu za telo,lek za dušu,ja sve ću ti biti. Ljudi će ti reći kako ne umem da trčim ni za kim i ni sa kim,lažu,naučiću,ljudi kažu da ću te zbog daljine prevariti,varaju se,ljudi će ti reći da ima lepših,bližih,ali ja ću ti doći,tebi najlepša. Ne veruj ljudima,ja ti neću naneti zlo,jer volim,ja nisam vučica,možda ti nisam slična,a ti veruj u mene,i biću ti sve. Ja sam obična ruža. Srećo moja,uvenuću,vreme je grubo,neće mi dati večno da trajem,moje latice prospi po svojim grudima,obuzdaću svoje trnje da te ne ogrebem,ja sam običan cvet. Kada krene da me stiže uvenuće,nosi me u svojim ustima pa me spusti,daleko od sebe,ne daj da ti trunem pred očima,negde pored mora,iako tamo nema ruža. Znaš da volim more,pa se vrati svojim snegovima,i nastavi bez mene,a ako te stignu spretni lovci sudbine,ja neću otvarati svoj cvet,i svaka zemaljska ruža saučestvovaće tragediji,i svaki će vuk zavijati,kada naša ljubav prestane,ljudi neće spavati od krika i urlika,i gušiće se bez mirisa tužnih ruža. Ako mi odeš,ja neću ostaviti seme na svetu,i nestaće moja sorta i znaćeš,da ako ljudi više ne budu imali ruža,znaćeš da je to zbog nas,ako nam dođe kraj. Budi mi dobro,budi mi zdrav,voli me i podariću ti vrtove cveća,biće to deca naše ljubavi,i znaće da je jedan vuk voleo ružu,da je jedan čovek voleo ženu.
Bojana Bulatović