Još jednom

Ti si mi ona poslednja cigareta u pakli,
koju prinosim usnama i govorim da je poslednja koju držim u rukama,
a svesna sam da sam zavisna,
od nikotina,
od osećaja koji mi pruža,
od vrtoglavog adrenalina i smiraja,
i kunem se da više neću nikad i lažem,
a tebe sam,
baš kao i cigarete,
probala iz radoznalosti,
iz želje da pobegnem od monotonije,
iz želje da bar na tren budem loša,
iz želje da osetim,
nešto,
bilo šta,
jer već dugo ja ne postojim,
ja ne osećam,
ja zaboravljam šta znači voleti,
kako je biti voljena,
i onda samoća,
suze,
bespomoćni pogledi mojih ljudi,
jer znaju da ja ne znam da ne volim,
a voleti ne mogu,
znaju da me gube u melanholiji,
znaju,ali me puštaju,
i ja se predajem.
Nisam gledala datume jer me nisu više vezivali,
ni za mesta ni za ljude,
jer tamo gde sam ljude gubila,
više nisam mogla da se vratim,
niti sam njih mogla da vratim,
i postala sam beživotno biće od jada,
i moja pojava počela je da smeta,
i meni,ali i drugima,
i prestala sam da se nadam da će se išta promeniti,
i ništa me više nije činilo srećnom,
ni izlasci,ni provodi,ni novac,ni lepi muškarci,
ni njihovi bezuspešni neumorni pokušaji da me zavedu,
i svaki pokret bio je mehanički,čista navika,
A ONDA TI,
i gužva,
previše buke oko mene i u meni,
a ni reči da se otme iz usta,
ni glas da vrisnem,
samo tvoje smeđe oči,
i kao da baš niko nije stajao između nas,
i u mojim grudima kao da se začuo šum,
prasak,
eksplozija,
i nisam slutila,
ali još tada,
ja sam bila tvoja,
i kao da je sve pre tebe bilo samo čekanje tebe.
Ne,to nije bila ljubav na prvi pogled,
ili kako bi neko već to nazvao,
jer ja sam u tebi videla nešto svoje,
kao da je normalno da su tvoje oči na mom telu,
i da te bez stida gledam a da ne skrenem pogled,
kao da smo se nekad već upoznali,
kao da smo se nekad već voleli,
ja sam znala da u tebi postoji neka tuga slična mojoj,
i odbila sam da je prihvatim
i svrstala te u onaj tip muškaraca uvek okruženih
lepim ženama,
društvom,
novcem,
onaj tip koji sam prezirala,
jer tako mi je bilo lakše da podnesem
tvoj odlazak,ako odeš,
tvoju izdaju,ako me izdaš,
i to sam ti rekla one večeri,
moje usne su slagale,
jer sam znala da nisi kao drugi,
i to me je plašilo,
jer sam upravo to tražila,
a ti si to znao.
Koliko god da su moji pogledi bili led u gužvi,
u četitri oka otopila sam se u tvojim rukama,
i stid mi je obuzeo obraze,
i nisam znala šta ću posle,
kada se rastanemo,
te sam nervozno brbljala prazne reči,
izbegavajući da ti kažem samo jedno,
da sam tebe tražila u svakom,
da sam tebe čekala,
da je tvoj glas i pogled neizdrživa,
neobuzdana,
nenadmašna strast,porok,strah i slast.
I te cigarete u tvojim rukama nisu mi smetale,
i taj tvoj nepoverljiv ton,
i taj tvoj stav,
i ta stranost,
nisu me uplašili,
i nije mi smetalo ništa u vezi tebe,
jer sam sa tobom mogla da budem ono što jesam,
jer sam u tebi pronašla nešto sebi slično.
Da je samo još minut potrajalo,
da sam skupila snage da ti kažem "ostani još malo",
da te nisam pustila da odeš tek tako,
rekla bih ti da sam spremna,
da budem tu uz tebe,
da čujem čime te je život slomio,
da saznam svaku tvoju manu,
da pričamo o životu,smrti,
da se ljubimo,
da ostanem i kad je teško,
ali ja sam slagala da mi nije značilo,
jer nekad su izgovori najbolja samoodbrana,
ti to najbolje znaš,
jer si me pustio,
ali i dalje verujem da možemo,
da umemo,
da nismo kukavice.
Znaš i sam da ono nije bio poljubac za rastanak,već za početak.
Što smo onda stali?