Večnost

Dodirima mamim tvoja osećanja,davno zaboravljena puštena da ih poklapa prašina zaborava dok si postajao čovek kakav si danas,snažan,jak,skladan svim stereotipima društva,okoline,neke zajednice koju nazivaju savršenstvom ljudskog roda,više paganski rituali pripadnosti masi koja nema smisao i gubi se u silini očekivanja,predrasuda i osuda. Zadrhtiš,streseš se kada usnama počnem da golicam tvoje unutrašnje nemire,poput starog,otrcanog psa ućebalog krzna kada pokušate da ga okupate ili moljca koji u biblioteci jedva poleti od prašine koja se taloži na njegovim nežnim krilima ali ipak ne želi da ostane na već pojedenim knjigama. Ti želiš da poletiš,i vidiš,o ti to tako savršeno vidiš,tvoji demoni bi rado igrali tango sa mojom ludošću,negde u dalekoj Argentini u uskim pokaldrmljenim ulicama dok nam ulični svirači pletu note strašću,ali odstupiš uvek,baš u trenutku kada treba da me pribiješ uza se i da me ne pustiš do kraja igre,a onda se posvađaš sa svakim svojim glasom savesti i sa mojom ludošću i na gramofonu u mojoj glavi zavrtiš neku setnu kompoziciju klasične muzike kojoj bih se inače divila,ali sada je žalim poput sebe,jer mislim da nisam ta,ona koja je dovoljno dobra da te razoruža,da te otklopi i prodre u tebe kao u stari posleratni podrum u kom se kriju dva razdoblja,pre i posle,ali izgleda da još ne mogu ući,jer ratovi još traju. Ratovi mojih poljubaca i tvojih odbijanja. I moji slatki surovi titani mi se smeju u oči,ali ja,možda nedovoljno dobra za tebe,možda ne ona koju ćeš pokazati svima i izvesti pred oltar,ja nikada neću odustati od tebe sve dok uživaš u ludosti mog performansa samouništenja. Za razliku od drugih koje ti mogu ponuditi par sati jednolične drame,ja ti pogledom mogu otvoriti riznice faraona,i jednim dodirom te popeti na vrhove Himalaja,sve zbog toga što te volim. Ja mogu biti uz tebe u najvećim tragedijama,a s druge strane mogu te zasmejati kao kakva komedija. Ja mogu sve,jer žena koja voli,svemoćna je. I znam da sam stigla do površine,zato se i plašiš,niko dotle nije stigao. Kao i svi muškarci,i ti se plašiš da ću biti ona velika ljubav koja na kraju ispadne kobna jer neće uspeti,ali ja ne moram da budem taj veliki fijasko,ne moraš me zvati ljubavi,ali to ti jesam,i zašto onda stvari ne bismo zvali njihovim pravim imenom? Ja želim da budem večnost,da se svaki element mog postojanja rasprši u svemiru i da me udišeš,da ti nesvesno trujem pluća kao cigareta dok ne shvatiš da si od mene zavisan. Ja sam već ovisnik,težak ovisnik o tvoje dodire koji ti se otmu u slabašnim momentima prepuštanja meni. Ne želim lek,ni ozdravljenje od toga,neka umrem sramnom smrću na trgu u Veroni,nek me kamenuju sve one što za tobom žude,ali dodirni me iskreno,bez straha,bez prikrivenih emocija koje žude da budu rečene. Ti si moj porok,moj partner za ples,moja večnost,iako večnosti ne traju dugo,jer večnosti po trajanju nisu iste,neke su kraće,a neke duže,naša je unikatna. Stane između uzdaha,protne se međ dodire,međ redove,međ dane u kojima ludi šareni leptir hirovito hrli ka moljcu skrivenom u tami. Ja postaću prah,rasuću se molekul po molekul da ti se skupljam na krilima i znam da ćeš jednom prestati da letiš i tvoj let staće na mom dlanu gde će ti biti utočište od sopstvenog mraka,ja biću tvoj dom kada te umore lutanja u potrazi za nekom drugom,fascinantnijom večnošću,i kad shvatiš da je najveća večnost upravo u nama,kratkoj ljubavi jedne mladosti koja će proći,ti ćeš se sa mnom raspršiti i postaćemo priča o ljubavi i strahu,tvrdoglavosti i mojoj ludosti,i voleće se za naše vreme,i voleće se posle nas,večnostima koje će biti poput naše,jer ljubav je večnost bez ograničenja,sačinjena od milijardi ovakvih poput naše koja će u mojim očima uvek biti veća od drugih.

                                                            Bojana Bulatović