Reci mi koliko je prošlo,koliko glava moja nije bila na ramenu tvom,koliko usne tvoje nisu dodirnule moju kožu,koliko nisi ljubio moje ime izgovarajući ga? Ima dosta,zar ne? Ima već toliko da sam počela da gubim razlog da mislim na tebe,a onda,kad si se pojavio nestao je svaki razlog da na tebe ne mislim. Grliš me i shvatam da mi nismo nestali,i nismo se izgubili,još uvek me prepoznaješ,moj izgled i najdublje tajne,svega se sećaš,a ja u tom trenutku magnovenja i katarze u tvojim rukama dajem sebi za pravo da ti mirišem vrat. Tvoj jak muški parfem uvlači se u moje pore i muti mi se svaka predstava o drugim stvarima. Mirišem te zatvorenih očiju kao iskusni kupac parfema,i znam da sam naišla na onaj koji tražim,savršenu kombinaciju milostive nežnosti i muževne jačine. Otvaram svoje oči i vraćam se tvojim,krupnim,iskričavim. Zenice su ti široke dok brzim lakim pogledom ispituješ moje vizuelno stanje. Ljudi kažu da se zenice šire pri izuzetno intenzivnim osećanjima,ljubavi i mržnji,a mi,mi smo gubitnici pred prostim uzbuđenjima kratkih emocija usputnih ljudi koji prođu kroz naše živote,mi nismo ljubav. Kažeš da izgledam dobro,i da mi kosa miriše kao pre,na čitav vrt mirisnog cveća okupanog rosom,pa prstima prođeš kroz nju kao kroz latice,a ja se trznem jer znaš da prezirem da mi neko dodiruje kosu,ali tebi to dopuštam,kao normalno stanje,kao da je dira moja sopstvena ruka. Smejem se,jer moje blesave misli već pišu stranice dnevnika o ovom susretu,mirisima i sećanjima,a onda mi se javlja ideja o još par stranica moje knjige emocija,još jedan susret,i mada je šašava ja je ne mogu prećutati. Prvo kratak,beznačajan razgovor o svakodnevnici a onda to veliko pitanje,hoćemo li se videti uskoro.I kajem se,zbog izgovorene rečenice,jer znam da nije kao pre i nismo kao pre,ali ti ipak obećavaš da će biti dana kada ćemo se videti,kad stigneš,jer te obaveze muče i razdiru zadnjih dana,a ja znam da su obaveze zapravo izgovori,ali svejedno opraštam kao sebi,a ako ti praštam,onda nisi ni kriv. Još jednom mi mirišeš kosu,a ja glavu zarijem u tvoj vrat i opraštam se,od mirisa,od sećanja,do sledećeg puta. Kažeš da ti je drago što sam dobro,a ja se suznim očima nasmejem. Ti znaš da nisam,znaš da sam najlepša kad mi se duša najviše raspada u paramparčad,u crnim rupama svemira i obećaš još jednom da ćeš zvati,a ja nisam znala da će to biti već noćas. Legla sam,rešena da te zaboravim,da ne mislim na sećanja,a onda se tvoje ime pojavilo na telefonu. Stresla sam se i ustala sanjiva,teturajući se,a tebi sam rekla da ne spavam,i da se spremam za grad,jer veče tek počinje i nasmejala se veštački,a znaš me i kažeš da ne lažem i kažeš da si napolju. Izlazim kradom,više da ne probudim sećanja nego ljude u kući,i mirišemo se,oboje kao more,slani od suza,svež vlažan vazduh leprša oko nas a mi zagrljeni,pa ti pričam kako me već dugo,od kad te nema nerviraju nesigurni momci koji moraju staviti celu bočicu parfema da bi privukli moju pažnju a ti umeš to sa jednom kapi,pa ti pričam kako mirišu gume,benzin i gužva u novom gradu u koji putujem svakodnevno,pa ti pričam kako miriše tamošnji hleb,čajevi u jednoj maloj zavučenoj prodavnici i lak za nokte koji sam jutros kupila. Pričam o nebitnim mirisima,jer ako počnem da pričam o sećanjima znam da ćemo opet nestati,i naša šansa će pobeći jer ne zna odgovor zašto nikada nismo uspeli,zašto se nismo poljubili i zašto nikad nismo probali,a neću da nestaneš. Seli smo na tlo od trave,pokrili se velom od zvezda i ćutali,pa sam ja da mi se ne bi omaklo pitanje imaš li nekoga koga ćeš voleti više od mene,počela da pričam o mirisu zvezda,i rekla ti da zvezde mirišu na vlažnu travu u noći i savršen zagrljaj voljenog muškarca,a ti si me zagrlio jače i pustio me da pričam o mirisima,jer ti prija da budeš deo moje inspiracije i da te ovekovečim u reči i maštu. Znaš da zvezde mirišu na moju kosu,ali ne znaš da imaju ukus višnje,balzama na mojim usnama. A tvoje usne,kakvog li su ukusa? Sigurna sam da tamo neka,koja noćas spava mirno zna njihov ukus,ali ih nikada ne bi uporedila sa zvezdama. Puštaš me da pričam o mirisima,ne pitaš me imam li nekog drugog ko bi saslušao moje savršene iluzije o mirisima,jer znaš da ih nikom drugom sem tebi ne bih ni rekla,jer samo ti imaš moja sećanja,skupljena u zagrljaje i samo ti imaš moju ljubav skučenu u mirisima na pregibu tvog vrata,i znaš sve, i ćutimo,da ne pobegne trenutak,da nam se mirisi uvuku u nozdrve a sećanja usade u srca,jer i sećanja i mirisi blede. Zašto mi ne bledimo?
Bojana Bulatović
Нема коментара:
Постави коментар