Njegova ulica

I negde s kraja leta,

početkom jeseni,

došla sam da je vidim poslednji put,

da se oprostim od nje,

došla sam da joj kažem da sam umorna,

i da više neću dolaziti,

sve i da to želim,

više ne mogu,

patike mi ostaše izlizane,

od jurcanja za tobom kroz nju,

od traganja za tvojim tragovima,

došla sam korakom vojnika da srce ostavim na toj cesti,

u tvojoj ulici,

i ostala zatečena nostalgijom,

mada sam bila ushićena kao da sam prvi put došla,

jer svaki dolazak tu,

u tvoje mesto bio je nova avantura,

u malo mesto gde svako svakog zna,

te sam zavolela i njegove ljude,

jer si ih ti poznavao,

u te male kuće pokraj puta,

jer si ti prolazio tuda,

u te ulice,

jer si ti njima koračao,

volela sam sve u vezi tebe,

čak i ono što nije bilo tvoje,

ali je bar na tren moglo da me veže za sećanje na nas,

pa čak i ta ulica.

Ta ulica je tako laka,

ali prepuna rupa,pukotina,neravnina,

a tako se lako izgubiti,

sve dok nisam upoznala svaku njenu pukotinu,

dok nisam napamet naučila gde je svaki njen kamen,

i to sve jer sam htela znati kuda ti hodaš,

htela sam da vidim na kom si drumu prvi put zaigrao fudbal,

na kojoj cesti si ostavio detinjstvo,

i sve to u toj ulici koja miriše na maline,

i nije izmišljena priča,

ta ulica zaista miriše na maline,

pa onda miriše na dim zapaljene trave negde na nekoj livadi,

miriše na alkohol iz kafane pokraj puta,

miriše na onaj Lucky,

na cigarete koje si pušio kada smo se prvi put sreli,

miriše na tvoj vrat,

na tvoje poljupce,

na tebe,

čiju sam ulicu zavolela koliko se voli samo jedna,

ona ulica na kojoj sam i sama ostavila detinjstvo,

volela sam je kako se voli rodni kraj,

volela sam tebe kako se voli zaičaj il majčin zagrljaj,

a sada sam došla da se oprostim sa njom,

kao sa mladošću,

i proklet da je taj miris malina,

i taj Lucky,

osećam te,

tu si,

na drugoj strani ulice,

mora da ti je ona javila moje prisustvo,

mora da ti je ona rekla da odlazim zauvek,

i kako sad da ti kažem zbogom,

 na cesti kojom sam ti prvi put došla,

i njome otišla jednako zaljubljena kao onda,

dok sam ti dolazila,

s kraja leta,

početkom jeseni...

Sloboda

Nisam stigla da ti kažem,

da ti si moja sloboda,

da sam u tvom prisustvu lakša od helijuma,

i da letim,

kao male glavice pamuka koje promaknu beračima u Adani,

preko reke Sejhan,

pa sve do mora,

ali ne do toplog Sredozemnog,

već do onih hladnih,

u čijim dubinama rastu one alge,

mrke i smeđe,

kakve su ti i same oči,

studene kakvo ti je i samo srce.

Ti si moj životni talas,

onaj koji surferi godinama čekaju,

ne bi li na par sekundi udahnuli,

so i more na visinama vodenog zamaha,

i osetili životni adrenalin u trenu,

jer sam i sama osetila vrhunac adrenalina,

u trenutku našeg poljupca,

kao da me je sam Posejdon poneo na svojim rukama,

 i znala sam,

to je sloboda,

to je ono za šta se živi,

a zatim sam,

kao i svaki surfer,

bila potopljena talasom sopstvenog adrenalina,

i trenutak ekstaze života pretvorio se u smrt,

i svaki nerv mi je treperio u neverici,

da li smo se mi stvarno dogodili,

jer svest mi je došla teško,

i trebalo mi je vazduha da shvatim,

da si mi se dogodio,

i da želja da se desiš nije bila samo želja,

da sam uspela da te nađem,

u trenutku kada nisam ni znala da samo tebe tražim,

jer sloboda je osnovna potreba,

a ti si najslobodnije more,

a ja volim mora,

i pučine,

čak i kada se u njima nesnosno utapam,

i čovek možda preživi,

pluća izbace vodu,

um se izbistri,

usne zaborave dodir,

koža pomodri,više ne oseća,

ali ja više nisam bila ista posle nas,

jer ti si plima i oseka,

talas koji naglo zapljusne obalu,

i povuče se,

baš kao da nikada ništa nije ni bilo,

ali bilo je,

umesto malenih zvezda i školjki u pesku,

na mom vratu ostali su tragovi tvojih usana,

i sa plaže će neko odneti školjke,

i sa mog vrata vreme će odneti trag,

i doći će neki novi talasi,

i neki novi ljudi,

ali ti,takav,

samo jednom se desiš,

i iako sam mogla da u tvom dolasku naslutim,

nepostojanost,

sopstveni pad,

i tvoj odlazak,

ja sam se pustila u dubine,

jer kad dugo plutaš u mrtvim vodama života,

svejedno ti je da li toneš,

a ti si me sprečio,

došao si niotkuda,

i podsetio me na postojanje slobode,

i podsetio me kako da se borim,

kako da živim,

kako da volim,

kako da dišem i ljubim,

ali nisam stigla to da ti kažem,

jer već si se povukao,

u svoja ledena mora,

i ostavio me,

daleko od kopna,

nasukanu na hridi zaljubljenosti,

da se nadam,

i čekam,

da mi dođeš,

i opet poletim kao galeb,

do Bosfora,

gde bih slušala saz,kavalu i zurle,

i mirisala pamuk iz Adane na tvom vratu,

i tek tada,

kada bi me ponovo dotakao usnama,

opet bih bila slobodna,

jer slobodna sam samo u dvoje,

sa tobom.

Bez tebe,ja sam okovana,

ja nisam slobodna,

sve dok tebe čekam,sve dok tebi se nadam.

Kad bi te tople struje donele meni,

ja bih ti šapnula,

dok ti ljubim čekinjastu bradu od par dana,

i dok grizeš moj vrat,

i dok slušamo sopstveni krvotok u šupljini školjke,

da moja si sloboda,

da moj si dah,

da moje si sve. 

Bojana Bulatović

Još jednom

Ti si mi ona poslednja cigareta u pakli,
koju prinosim usnama i govorim da je poslednja koju držim u rukama,
a svesna sam da sam zavisna,
od nikotina,
od osećaja koji mi pruža,
od vrtoglavog adrenalina i smiraja,
i kunem se da više neću nikad i lažem,
a tebe sam,
baš kao i cigarete,
probala iz radoznalosti,
iz želje da pobegnem od monotonije,
iz želje da bar na tren budem loša,
iz želje da osetim,
nešto,
bilo šta,
jer već dugo ja ne postojim,
ja ne osećam,
ja zaboravljam šta znači voleti,
kako je biti voljena,
i onda samoća,
suze,
bespomoćni pogledi mojih ljudi,
jer znaju da ja ne znam da ne volim,
a voleti ne mogu,
znaju da me gube u melanholiji,
znaju,ali me puštaju,
i ja se predajem.
Nisam gledala datume jer me nisu više vezivali,
ni za mesta ni za ljude,
jer tamo gde sam ljude gubila,
više nisam mogla da se vratim,
niti sam njih mogla da vratim,
i postala sam beživotno biće od jada,
i moja pojava počela je da smeta,
i meni,ali i drugima,
i prestala sam da se nadam da će se išta promeniti,
i ništa me više nije činilo srećnom,
ni izlasci,ni provodi,ni novac,ni lepi muškarci,
ni njihovi bezuspešni neumorni pokušaji da me zavedu,
i svaki pokret bio je mehanički,čista navika,
A ONDA TI,
i gužva,
previše buke oko mene i u meni,
a ni reči da se otme iz usta,
ni glas da vrisnem,
samo tvoje smeđe oči,
i kao da baš niko nije stajao između nas,
i u mojim grudima kao da se začuo šum,
prasak,
eksplozija,
i nisam slutila,
ali još tada,
ja sam bila tvoja,
i kao da je sve pre tebe bilo samo čekanje tebe.
Ne,to nije bila ljubav na prvi pogled,
ili kako bi neko već to nazvao,
jer ja sam u tebi videla nešto svoje,
kao da je normalno da su tvoje oči na mom telu,
i da te bez stida gledam a da ne skrenem pogled,
kao da smo se nekad već upoznali,
kao da smo se nekad već voleli,
ja sam znala da u tebi postoji neka tuga slična mojoj,
i odbila sam da je prihvatim
i svrstala te u onaj tip muškaraca uvek okruženih
lepim ženama,
društvom,
novcem,
onaj tip koji sam prezirala,
jer tako mi je bilo lakše da podnesem
tvoj odlazak,ako odeš,
tvoju izdaju,ako me izdaš,
i to sam ti rekla one večeri,
moje usne su slagale,
jer sam znala da nisi kao drugi,
i to me je plašilo,
jer sam upravo to tražila,
a ti si to znao.
Koliko god da su moji pogledi bili led u gužvi,
u četitri oka otopila sam se u tvojim rukama,
i stid mi je obuzeo obraze,
i nisam znala šta ću posle,
kada se rastanemo,
te sam nervozno brbljala prazne reči,
izbegavajući da ti kažem samo jedno,
da sam tebe tražila u svakom,
da sam tebe čekala,
da je tvoj glas i pogled neizdrživa,
neobuzdana,
nenadmašna strast,porok,strah i slast.
I te cigarete u tvojim rukama nisu mi smetale,
i taj tvoj nepoverljiv ton,
i taj tvoj stav,
i ta stranost,
nisu me uplašili,
i nije mi smetalo ništa u vezi tebe,
jer sam sa tobom mogla da budem ono što jesam,
jer sam u tebi pronašla nešto sebi slično.
Da je samo još minut potrajalo,
da sam skupila snage da ti kažem "ostani još malo",
da te nisam pustila da odeš tek tako,
rekla bih ti da sam spremna,
da budem tu uz tebe,
da čujem čime te je život slomio,
da saznam svaku tvoju manu,
da pričamo o životu,smrti,
da se ljubimo,
da ostanem i kad je teško,
ali ja sam slagala da mi nije značilo,
jer nekad su izgovori najbolja samoodbrana,
ti to najbolje znaš,
jer si me pustio,
ali i dalje verujem da možemo,
da umemo,
da nismo kukavice.
Znaš i sam da ono nije bio poljubac za rastanak,već za početak.
Što smo onda stali?

Demon

Zar se ples sa đavolom odbija,

zar je moguće zaustaviti korak u plesu koji te tako opčinjava,

i ne kretati se u ritmu orgulja,

i ne zaljubiti se u tu strast i strah,

i ne voleti te oči?

A zar takve još negde postoje,

kao tvoje koje sretoh,

u gužvi,

u magnovenju,

u polusnu,

potpuno budna,

trezna i opijena,

dok u mene gleda bar još par takvih,

prosečnih i smeđih?
Takve ima svaki drugi muškarac,
ubeđivala sam sebe,
ali sam podsvesno u tvojima videla,
crveno,
crveno kao moj lak,
kao moja omiljena boja na korici omiljene knjige,
kao boja mog karmina,
kao glina crvenica od Herceg Novog do ušća reke Bojane,
kao krv u meni i otrov koji se mešaju u slasti,
i pogled koji me skida i oblači,
pogled koji me grebe i miluje,
pogled koji me odvlači u najtamnije odaje grada gde svetle prigušena crvena svetla,
gde demoni plešu,
i gde bi dobra devojka postala besramno zlo,
odveo bi me tamo gde bih postala zavisna od sopstvene požude.
Ne smem da se pustim u te ruke,moja krila su još uvek satkana od paperja,
ali puštam da se na njima bokore ruže i da me obaviju crvenim laticama,
puštam da me tvoje oči progone i žudim za susretom,
za slučajnim dodirom,
za dečijom igrom u klancu gde nijedan pokret nije bezazlen,
i skrećem pogled,
i odbijam od sebe tvoje poglede,
ali nesvesna,
mada budna,
i trezna,
mada sasvim izgubljena,
ja plešem sa crvenilom u tvojim očima i ti me guraš od sebe,
i umesto da se vratim nebu gde sam dobra,
ja se prilagođavam,
i trčim za tobom,
i znam da si loš,
ali to je kliše,
dobra devojka i loš momak,
i samo na tren,
kada te nema,
kada te ne sretnem,
u gužvi,
i magnovenju,
i polusnu,
shvatim da u tebi nema crvene,
u tebi je sve samo crno i belo,
i blediš,
kao prašina na kamenim krilima demona u Vatikanu,
ali bojim te,
u omiljenu boju,
u boju ljubavi,
i ispisujem naš kod,ja sam Da Vinči,
skrivam tajnu tih demonskih očiju,
u podzemlje,
u kutiju,
ja sam Pandora,
ključ je u usnama,
ne ljubi me,
odaću tajnu,
i moje usne će prestati da poznaju ukus dana,
i postaću Nikta,
boginja noći,
i usne će mi postati noćne frajle,
i cvetaću samo u tvom mraku,
a ti pij,
napij svoje usne,
da ogreznu u vinu,
i da postanu opijene kao moje,
pa ćemo možda biti slični,
i možda će tvoje reči postati istina,
možda nećeš lagati,
kao što si svaku pre mene,
kao što si navikao,
kao što su mi ljudi govorili,
da ne mariš,
ako od srca ostane samo srča,
ako devojke ostanu demoni,
i ako im duše ostanu isušene,
i ako posle tebe više nikada ne zavole,
tebe to ne dotiče.
Obuzmi moje telo kao greh,
i neka tvoja Hadova postelja postane moj hram,
miris tamjana zameni aromom orijenta,
i neka na moje telo padne svila,
a sa duše veo,
i zatvori oči,
jer one neće moći da sakriju,
da me ne voliš,
da ti ne značim,
i neka samo usne lažu,
da to je ljubav,
i da nije samo požuda,
strast,
i strah.
Đavole crnokosi,
tvoje oči će te izdati,
jer čak i bogovi imaju manu,
Ahil petu,
Narcis lepotu,
tebe će izdati tvoje oči,
ta crvenica,
taj zavodljivi pakao.
Najlepša ružo ružičnjaka mašte,
ti ne mariš ako posle tebe
ostane samo trnje,
samo šiblje,
samo pust i hladan kamen,
ti si rat,
tvoji pohodi su pogubni,
ti osvajaš ženska srca,
ali svaka pobeda je Pirova.
Jednom ćeš znati,
svaka igra u kojima si ostavljao slomljena srca,
 u kojima si svoju ruku sklanjao,
ostavljajući nežne bele ruke devojaka željne tvog dodira,
stići će te,
i u završnom činu svoje sopstvene predstave
na sceni ćeš ostati sam,
a ja ću ti aplaudirati,
i pred tvoje noge baciću ružu,
bravo nevero!
Zaplešimo u čast tvog poraza,
a ti nećeš moći da odbiješ,
jer ples sa đavolom se ne odbija.
Nadigraću te u tvojoj sopstvenoj igri.
Bojana Bulatović

Tu sei il mio mare calmo

Ti si moje mirno more,gde plovim u smirajnim talasima blaženstva i zaronim u talase strasti za tim tvojim krupnim rukama,i ne marim,hoću li stići opet do vazduha,i te ruke,moja su sidra kada uplovim u sigurnu luku tvojih grudi,moje utočište i svetlucave hridi gde se i najiskusniji mornari lako prevare i iz igre sa morem izađu kao velelepna tragedija,brodovi bez kapetana,ili kapetani bez brodova,a od mene neka ne ostane ništa,bez tebe ni sebi ne trebam,jer nestaću u tebi,amore mio,i neka to pamte kao najlepšu tragediju čovečanstva i neka Veronu zamene tvojim telom,i neka Romea i Juliju zamene nama,neprikosnovenim ljubavnicima,kojima čak ni sve boce u moru nemaju dovoljno spisa o količini ljubavi naše,jer u našim uzdasima između dugih poljubaca je sve,svaka neizgovorena reč,svako "Ti amo",sve se sklopi između naših dlanova kada se tvoji prsti savršeno upletu u moje i kada poželim da je moje telo deo tvog tela i da ti možeš živeti sa dva srca,jednim tvojim,jednim mojim-oba tvoja. Ti si dovoljno velik čovek da ti dva srca i ne trebaju,to tvoje veliko i jako svakim otkucajem u čašu moje požude naspe žuči,gorak strah da te ne izgubim,a tvoje usne na moje prospu med da lakše popijem svoje strahove i uz tebe budem sve što uz druge nisam mogla,jer ti ostaješ,i ne odlaziš,pa uz tebe imam vremena da se kao leptir transformišem u prelepu tvorevinu žene od deteta tužnog i bojažljivog,i da se u tvom krilu iz rugla odraslih,baš kad god to poželim,vratim u dete koje bi se skrilo na grudima sigurnim i toplim,u rukama nežnim i jakim,jer ti si sve,moja najveća slabost,i najjača snaga,svaka moja kontradiktornost u bludnim mislima o ljubavi i strasti u tebi nestaje,jer ti si i ljubav i strast,slatke tajne naših usana,i javno priznanje krivice da smo se kao amanti proibiti usudili da volimo u vreme kada se brane iskrena osećajnost i potenciraju sitna zadovoljstva materijalnim dobrima,u vreme kada je požuda poistovećena sa ljubavlju,amore mio,mi to nismo,mi smo dokaz da su kancone ljubavnički pokliči,i da je Dante bio kao ti i ja,kao mi,i da je njegov pakao zapravo naša savremenost,naš pakao je ovaj grad,jer kroz šta sve nismo prošli da bismo jedno drugo našli,ko mi te je sve do sada od mene skrivao,u vreme kada svako svakog može imati,gde nema časti,i svako ima slobodu,za ružno,za nago,svako ima pravo na sve,i na sve se ljudi usude sem da iskreno vole. Buntovni svet bez ljubavi teče,i za moj sto stižu pića čiju su cenu platili ljudi koji bi me istom valutom kupili,i tako za tvojom rukom posežu devojke koje misle da si kao drugi,i da si jednonoćno iskustvo bez bola i osećaja dužnosti,kao i sve danas. Zašto niko u tebi ne vidi more,ljubavi moja? Zašto deca rastu na trnjištima zlobe i zavisti,i zašto im ne dajemo da budu orhideje,maslačci,bele rade,lotusi,nego ih teramo da budu ruže,i na kraju postanu trnje svojih roditelja,i postanu mangupi i tužne žene,ostavljene i iskorišćene. Ti znaš da bih u trenu promenila svet da imam ta krila,i da bih svakom pomogla dok mi svako pero ne iščupaju vreme i redak vazduh visokih planina,ali nemam ja te moći i nemam ja ta krila,ja imam more,so u vazduhu i na tvojim usnama,ja imam tebe,dubino ponora,lepoto italijanskih uskih ulica,tvoja leđa moja su gondola na kojima bih svako veče plovila nekim drugim kanalom sreće kroz neke samo naše gradove,ja bih,svakoga jutra,kada pospan i još pomalo sanjiv uzmeš taj oštar žilet i penu za brijanje,na tvojim leđima od te iste pene ostavila otiske svojih ruku na tvojim lopaticama,i zagrlila bih te toliko jako da bi i sam pomislio da sam ti stvorila krila na leđima,i poverovao mojim rečima da ljubavnici imaju dar od Boga da svojim rukama stvore krila,i ako bi me upitao gde su moja krila rekla bih  da su to tvoje ruke kada me zagrle i opkole,kada tako,bez mogućnosti da se puno pomeram,kao beli golub u malenom kavezu,stanem zarobljena u tvom naručju,opet bih verovala da imam krila i da je to sloboda. Ti znam,često i ne razumeš kada dugo posmatram pahulje,i kada bih mogla satima da ležim u snegu i slušam kako upija buku užurbanog grada i automobila,i svačeg što remeti zvuk tvog glasa,jer svaka tvoja reč u meni je opera,i svaku posmatram kao da je komad drame i ushićenja,bilo da je kratka,u letu,ili ozbiljna prekorna,tvoja svaka reč moja je utopija,zamisao ideala,i taj tvoj akcenat moja je renesansa,ti si Botičeli,Donatelo,Mikelanđelo,il mio artista. Ti i ne moraš razumeti,jer kada se dvoje vole,ne mora sve imati razlog,povod,nameru,nema logike i jedini pravi i iskreni odgovor je ljubav. Ni ja nekad ne razumem tvoje košmare,i ne mogu da uđem  u tu sliku tvoje lepe glave i akrilnim bojama nacrtam dugu na kišnom sivom nebu tvog detinjstva,ja to ne mogu,ali mogu da ćutim i grlim te i ljubim u potiljak dok se budiš znojav od tih pakosnih snova,a ti možeš da zaspiš na mojim grudima i da tu kao kada od isečka reke nastane jezero,tako i ti pod mojim usnama nađeš spokoj za taj jedan san i tako svaku noć,dokle god ti snovi varalice ne shvate da imaš mene,dok ne presuše i shvate da nisi sam,da sam tvoj Sančo Pansa u lutanjima za avanturama,da sam nekad čak i ja tu da tebe branim,ja koja se borim sa vetrenjačama čitavog života,ja mogu postati beskraj i prostor u kome se tvoje more smiri. I ja se ponekad umorim kada se odjenom pretvoriš u bujicu,i kada bi me talasi tvog besa mogli udaviti,i ja nekad nemam snage da plivam,i umorim se na tren,a tvoje srce kao da je koral,pukne pa me zagrliš,kada god vidiš da su mi u očima suze,i tada,oprostim sve. Ti si moje mirno more,večno,jer nije ljubav ako me pustiš da tonem,i svaki prekor,svaki jači ton mi ne da da tonem,sve dok su ti ruke nežne,i dok me svesno ne vučeš na dno,to je ljubav,a ti to ne bi,znam ti ranjene kosti kao što svaka sirena svog mornara pozna. Ti brzo planeš,još brže oprostiš,a i šta bih ja bez tebe? Zar bi mogla sirena bez vode? Prošli smo pakao,prošli smo svađe i oproštaje,prošli smo moja razdoblja deteta i žene,prošli smo tvoj rascep između hladnoće prema ženama i puštanja srca meni u ruke,zar ne vidiš koliko trajemo,malo je za ep,previše za pesmu,dovoljno za urbanu legendu,kako je čovek voleo ženu,i da se kroz grad priča kako se ne zna ko je tačno akter,jer u ljubavnim pričama svako ko voli može postati predmet inspiracije nekom piscu,nekoj sireni. Razdoblje godina,mio amore senza tempo,još par sati i nestaje broj u kalendaru,ostaje za nama,a šta nas se to tiče,jutro,veče,svako doba dana i godine uz tebe je slavlje,svaki naš zajednički trenutak je festival,šta nam znači ova jedna noć ako ću sutra,s početkom neke nove godine ostati bez tebe? Sa tobom je svaka dočekana ponoć novi život,potpun i srećan,sa tobom i na kraj sveta,spokoju mojih nemira,tu sei il mio mare calmo...

Bojana Bulatović

Tata

Danas me ne budi,jutra neće biti,svanuće na pola,zora će prepoloviti mrak,ali neće ga ubiti. U meni su predstave,siroti čergari u pokušaju da me zabave,bez scene i kostima,u meni je muzika,ona za čarlston,kojoj ni ne upamtmim note,a već postane najtužniji balet na svetu,vešta igra labudova crnih i belih,sama ekstaza ljudske kobi,i odjednom,spuštena zavesa,drugi komad,u meni su slike,najednom mirni Moneovi "Vodeni ljiljani" pa u sledećem trenutku teskobna surovost Pablove "Gernike",ja sam ti,eto,putnik koji iz mesta ne makne,ja sam ti starac bez bora,ja sam ti tragedija na koju se aplaudira s osmehom,bez tebe ja sam sve,kraljica,bez tebe sam praznina,zatvorenica. Zbog tebe sve je na pola,stigle su me sve polovine,imam sve,ali uvek nedostaje,polovina sam celog,ništavna potpunost,svaki dan je nova borba, mir,nemir,oproštaj,mržnja,osmeh i nedostajanje. Znao si da ostavljaš ratnicu,nisi znao da mi uzimaš štit,znao si da ne treba da odeš,nisi mogao da ostaneš,znao si da ostavljaš najglasnijeg buntovnika vremena,nisi znao da ću zanemeti kada odeš. Nemam šta da dodirnem,kao da si bio privid u grozničavom drhtaju,kao da ni postojao nisi,dao si mi toliko toga da se sećam,a ništa da me podseti. Na pola si najjači,na pola si najranjiviji,tebe su mi uzeli anđeli onda kada sam bila na pola,da te pustim ili držim,jednom nogom sam žurila unapred,drugom sam vukla tebe,i svu prošlost,onda kada sam bila spremna da se borim da te ne uzmu,i kada nisam imala snage za to,uzeše te,a ja sam opet bila na sredini,suza i snage da ne zaplačem,i onda dođe vreme kad svoju jačinu vratiš u potpunosti suzama,ili kad suze pobediš jačinom. Šest meseci je prošlo,i dalje sam na pola,tebe su uzeli,polovino mog korena,kao da su mi uzeli pola srca,neka mi ostane bar onaj deo što me jednom žilom još drži da rastem od zemlje i ničega,u zelenu mladost i krošnje pune plodova. Šest meseci je pola godine,već toliko,toliko je u meni nemir,tuga u trenucima najslavnije sreće,toliko je u meni nedostajanja,i zaborava. Došla je polovina,odavde me pusti,ili ne idi,u moje snove se useli večno,ili mi spokoj spusti na jastuk,na tvome će grobu večno goreti sveće moje ljubavi,mojih oproštraja,ali ja više ne mogu,umorna sam,od traženja,lutanja,od borbe i štićenja praznih uspomena,koje ne mogu opipati. Tata,crni labude u uzburkanom "Labudovom jezeru" spektakularnog Čajkovskog,moj nemi pesniče,grubi,nemilosrdni tamničaru meke kose,moji prsti gube osećaj tvoje hladne kože,vreme je da me pustiš. Tata,ovo je zbogom,čuvaj me,sada to možeš,sada te ništa ne boli,oprostila sam ti sve,zaboraviti neću,znam da si me voleo. Preboleti neću,ali bar mi olakšaj ove polovine,nek ti duša nađe mir. Naći ću te jednom,obećavam,kada prođe sve,i jednom rešim da više ne lutam,da se više ne borim,da ti dođem,pa i moja duša nađe spokoj u vremenu,zauvek tvoje pile.

Bojana Bulatović

Vožnja

Lutaš,i ove noći,i opet ne znam kome ideš,i opet se nadam da meni stižeš. Ko će te noćas imati? Hoćeš li sebe izdati? Ja nisam tebe izdala,a mogla sam,mogla sam i ja da lutam,ka nečijim rukama,ka nečijim usnama. Nisam izdala tvoje srce ni svoje koje tebi pripada. Pusti volan,kada se umoriš,pogledaj nebo,kada te ostave svi i ostaneš sam,neće jedna zvezda sijati od moje želje,goreće čitavo nebo,i Mesec će nagristi njegov sopstveni sjaj od mojih molitvi,i noći će zvučati kao hor kraljevskih dvora,i mirno nebo pretvoriće se u nemirnu "Zvezdano nebo" Vinsenta Van Goga,i znaćeš da sam ovde,daleko od tvog pogleda,zaplakala,nad tvojom slikom,nad svojim snovima,i oči će ti se napuniti suzama zbog svih onih lažnih,zbog svakog kilometra ka onoj pogrešnoj,zbog svake one koja te izdala,zbog svake one koju si imao i na kraju ostao sam i znaćeš da te ja nikada izdati neću,i da nikada nisi sam. Voleti večno znači obećati život,to je najveća životna zasluga ili doživotna kazna,u zavisnosti od toga koga izabereš da bude pravi,ne da te prati,ne da ispravlja tvoje greške,već da sa tobom rame uz rame stoji na rubu propasti,na vrhovima slave. Tebe bih mogla da volim večno,životna radosti,i tajno jedne mladosti i jedne daljine. I noćas,kada zaškripe ti gume u lutanjima,samo pomisli "ljubavi,veruj u nas",i ja ću srećna zaspati,ma kome lutao,meni si uvek dobrodošao,ma koja te noćas dodirnula,ti meni pripadaš. Čuvaj se,čuvam te,jer ko sme na ljubav da dira,neka je proklet. Pazi svoje srce od zveri,a svoju veru od ljudi,rastrgnuće ih bez treptaja samo ako oslabe. Srce se jača ljubavlju,vera se jača molitvom. Voli i moli se,ne za sebe,i ne za mene,pomoli se za bolesne i gladne,za nesrećne i same,na kraju pomoli se za nas,da nas vreme spoji a mesto ne rastavi. Vozi sigurno kroz noć,nek ti svetle fenjeri mojih toplih pogleda u drumove,u puteve kojima ćeš noćas proći,i nikom ne otkrij da me sanjaš,ni prijateljima ni rodu svome,mi smo suđeni,a šta čovek zna o sudbini,šta znaju zveri o ljubavi? Istina je samo ono u šta verujemo,i za šta se borimo srcem u grudima. Istina je da me niko nema,i da niko ne dolazi u moje snove,niko sem tebe,i da moji putevi nikom ne vode,nikom,sem tebi. Zato se čuvaj,i budi zdrav,budi srećan,ma gde lutao,ma gde stigao,suđeni se uvek sretnu,ma gde išli,ma gde se zadržali i na čijim rukama prespavali. Suđena ljubavi moja,obećaj da ćeš sigurno doći kući noćas i da ne moram da brinem,zahvali se Bogu što imaš nekog ko te voli,ko će te voleti noćas i svake sledeće noći,veruj u nas,i ja ću ti jednom sigurno doći.

Bojana Bulatović