Budim te poljupcima u ruke,tvoje mučeničke ranjave ruke kojima zarađuješ za dom. Brecneš se kad vlažnim usnama dodirnem tvoje rane,govoriš mi da to ne radim svojim nežnim usnama a ja ti nevino i radoznalo ispitujem svaku rupu u šaci. "Još malo,obećavam,nikada više nećeš trpeti ni za šta",ponovo me uveravaš jer znaš da podsvesno brinem za ono što će biti sutra. Treba nam još par stotina evra da bismo mogli da kupimo onaj mali mirni lokal u centru grada(iako sama lokacija i nije izuzetno mirna). Tu ćemo otvoriti poslastičarnicu,zvaće se po nama. Moja majka će nam pomoći. Ti i ja ćemo služiti,a ona će peći poslastice svojom majčinskom ljubavlju,sve smo organizvali. Naša deca će naslediti posao,zar ne? Biće to porodična tradicija,ali,ako ne budu želeli da se bave slatkišima i radostima ljudskog nepca,neka budu nešto drugo,samo neka ne budu pisci,ili cvećari. Ja sam pisac. Ti si cvećar. Ja pišem o ružama kao prokletom cveću,a koji se pisac sem mene gadi pomisli na ruže? Možda nijedan,verovatno nijedan. Od tebe,znaš,nikada nisam tražila ruže,bombonjere možda da,ali cveće nikada. Znam da se i tebi gadi opori miris ljiljana,nekih čudnih ljiljana,prezireš cveće koje vene i vapi za životom a ti mu ne možeš pomoći,pa se na tebe,kao po kazni lepi miris umirućeg života cveća. Kući dođeš prekriven šljokicama i iz džepa ti viri poneka satenska traka,jer si celu svoju smenu vezivao bukete i posipao ih sjajnim prahom ne bi li se neke devojke,žene,mogle diviti njihovoj lepoti. Poneki traže i da staviš kap parfema na buket,bez obzira ima li sve to sveće svoj miris. Juče si bio šljokičav,blatnjav jer si uporedo sa dekorisanjem kako pojedinačnih ,tako i skupa cvetova,presađivao i ljubičice koje je neko od tvojih kolega ispustio te se zemlja sa sve jadnim povređenim cvećem rasula po radnji. Sprala sam blato sa tvojih ruku i tvoje odeće nežnim mekim sunđerom,a onda sasvim slučajno videla zavoj na tvom dlanu. Nisam te pitala šta se dogodilo,znam već. Ruže. Neko će čekati na glatke baršunaste bukete okupane gliterom,a ti ćeš svaku ružu pojedinačno ogoliti,rukama ćeš skidati trnje,jer ti je neko opet sklonio nož,i grebaće te ta adaptacija ruža na grabljivce poput tebe,a ti se nećeš žaliti na bol,požurićeš da što pre crvene,bele,svakave ruže staviš u mrežicu i saten i usrećiš neku nežnu gospođicu koja još veruje u romatiku,poput tvoje gospođice koja će te i danas opet čekati kući sa vlažnim sunđerom,sapunom i peškirom i jednim papirom,zapravo jednom knjigom koju će svakog dana pisati o tebi,o cveću,o vama. Srećan rad ljubavi,čekam te.
Bojana Bulatović
Нема коментара:
Постави коментар