Sloboda

Nisam stigla da ti kažem,

da ti si moja sloboda,

da sam u tvom prisustvu lakša od helijuma,

i da letim,

kao male glavice pamuka koje promaknu beračima u Adani,

preko reke Sejhan,

pa sve do mora,

ali ne do toplog Sredozemnog,

već do onih hladnih,

u čijim dubinama rastu one alge,

mrke i smeđe,

kakve su ti i same oči,

studene kakvo ti je i samo srce.

Ti si moj životni talas,

onaj koji surferi godinama čekaju,

ne bi li na par sekundi udahnuli,

so i more na visinama vodenog zamaha,

i osetili životni adrenalin u trenu,

jer sam i sama osetila vrhunac adrenalina,

u trenutku našeg poljupca,

kao da me je sam Posejdon poneo na svojim rukama,

 i znala sam,

to je sloboda,

to je ono za šta se živi,

a zatim sam,

kao i svaki surfer,

bila potopljena talasom sopstvenog adrenalina,

i trenutak ekstaze života pretvorio se u smrt,

i svaki nerv mi je treperio u neverici,

da li smo se mi stvarno dogodili,

jer svest mi je došla teško,

i trebalo mi je vazduha da shvatim,

da si mi se dogodio,

i da želja da se desiš nije bila samo želja,

da sam uspela da te nađem,

u trenutku kada nisam ni znala da samo tebe tražim,

jer sloboda je osnovna potreba,

a ti si najslobodnije more,

a ja volim mora,

i pučine,

čak i kada se u njima nesnosno utapam,

i čovek možda preživi,

pluća izbace vodu,

um se izbistri,

usne zaborave dodir,

koža pomodri,više ne oseća,

ali ja više nisam bila ista posle nas,

jer ti si plima i oseka,

talas koji naglo zapljusne obalu,

i povuče se,

baš kao da nikada ništa nije ni bilo,

ali bilo je,

umesto malenih zvezda i školjki u pesku,

na mom vratu ostali su tragovi tvojih usana,

i sa plaže će neko odneti školjke,

i sa mog vrata vreme će odneti trag,

i doći će neki novi talasi,

i neki novi ljudi,

ali ti,takav,

samo jednom se desiš,

i iako sam mogla da u tvom dolasku naslutim,

nepostojanost,

sopstveni pad,

i tvoj odlazak,

ja sam se pustila u dubine,

jer kad dugo plutaš u mrtvim vodama života,

svejedno ti je da li toneš,

a ti si me sprečio,

došao si niotkuda,

i podsetio me na postojanje slobode,

i podsetio me kako da se borim,

kako da živim,

kako da volim,

kako da dišem i ljubim,

ali nisam stigla to da ti kažem,

jer već si se povukao,

u svoja ledena mora,

i ostavio me,

daleko od kopna,

nasukanu na hridi zaljubljenosti,

da se nadam,

i čekam,

da mi dođeš,

i opet poletim kao galeb,

do Bosfora,

gde bih slušala saz,kavalu i zurle,

i mirisala pamuk iz Adane na tvom vratu,

i tek tada,

kada bi me ponovo dotakao usnama,

opet bih bila slobodna,

jer slobodna sam samo u dvoje,

sa tobom.

Bez tebe,ja sam okovana,

ja nisam slobodna,

sve dok tebe čekam,sve dok tebi se nadam.

Kad bi te tople struje donele meni,

ja bih ti šapnula,

dok ti ljubim čekinjastu bradu od par dana,

i dok grizeš moj vrat,

i dok slušamo sopstveni krvotok u šupljini školjke,

da moja si sloboda,

da moj si dah,

da moje si sve. 

Bojana Bulatović

Još jednom

Ti si mi ona poslednja cigareta u pakli,
koju prinosim usnama i govorim da je poslednja koju držim u rukama,
a svesna sam da sam zavisna,
od nikotina,
od osećaja koji mi pruža,
od vrtoglavog adrenalina i smiraja,
i kunem se da više neću nikad i lažem,
a tebe sam,
baš kao i cigarete,
probala iz radoznalosti,
iz želje da pobegnem od monotonije,
iz želje da bar na tren budem loša,
iz želje da osetim,
nešto,
bilo šta,
jer već dugo ja ne postojim,
ja ne osećam,
ja zaboravljam šta znači voleti,
kako je biti voljena,
i onda samoća,
suze,
bespomoćni pogledi mojih ljudi,
jer znaju da ja ne znam da ne volim,
a voleti ne mogu,
znaju da me gube u melanholiji,
znaju,ali me puštaju,
i ja se predajem.
Nisam gledala datume jer me nisu više vezivali,
ni za mesta ni za ljude,
jer tamo gde sam ljude gubila,
više nisam mogla da se vratim,
niti sam njih mogla da vratim,
i postala sam beživotno biće od jada,
i moja pojava počela je da smeta,
i meni,ali i drugima,
i prestala sam da se nadam da će se išta promeniti,
i ništa me više nije činilo srećnom,
ni izlasci,ni provodi,ni novac,ni lepi muškarci,
ni njihovi bezuspešni neumorni pokušaji da me zavedu,
i svaki pokret bio je mehanički,čista navika,
A ONDA TI,
i gužva,
previše buke oko mene i u meni,
a ni reči da se otme iz usta,
ni glas da vrisnem,
samo tvoje smeđe oči,
i kao da baš niko nije stajao između nas,
i u mojim grudima kao da se začuo šum,
prasak,
eksplozija,
i nisam slutila,
ali još tada,
ja sam bila tvoja,
i kao da je sve pre tebe bilo samo čekanje tebe.
Ne,to nije bila ljubav na prvi pogled,
ili kako bi neko već to nazvao,
jer ja sam u tebi videla nešto svoje,
kao da je normalno da su tvoje oči na mom telu,
i da te bez stida gledam a da ne skrenem pogled,
kao da smo se nekad već upoznali,
kao da smo se nekad već voleli,
ja sam znala da u tebi postoji neka tuga slična mojoj,
i odbila sam da je prihvatim
i svrstala te u onaj tip muškaraca uvek okruženih
lepim ženama,
društvom,
novcem,
onaj tip koji sam prezirala,
jer tako mi je bilo lakše da podnesem
tvoj odlazak,ako odeš,
tvoju izdaju,ako me izdaš,
i to sam ti rekla one večeri,
moje usne su slagale,
jer sam znala da nisi kao drugi,
i to me je plašilo,
jer sam upravo to tražila,
a ti si to znao.
Koliko god da su moji pogledi bili led u gužvi,
u četitri oka otopila sam se u tvojim rukama,
i stid mi je obuzeo obraze,
i nisam znala šta ću posle,
kada se rastanemo,
te sam nervozno brbljala prazne reči,
izbegavajući da ti kažem samo jedno,
da sam tebe tražila u svakom,
da sam tebe čekala,
da je tvoj glas i pogled neizdrživa,
neobuzdana,
nenadmašna strast,porok,strah i slast.
I te cigarete u tvojim rukama nisu mi smetale,
i taj tvoj nepoverljiv ton,
i taj tvoj stav,
i ta stranost,
nisu me uplašili,
i nije mi smetalo ništa u vezi tebe,
jer sam sa tobom mogla da budem ono što jesam,
jer sam u tebi pronašla nešto sebi slično.
Da je samo još minut potrajalo,
da sam skupila snage da ti kažem "ostani još malo",
da te nisam pustila da odeš tek tako,
rekla bih ti da sam spremna,
da budem tu uz tebe,
da čujem čime te je život slomio,
da saznam svaku tvoju manu,
da pričamo o životu,smrti,
da se ljubimo,
da ostanem i kad je teško,
ali ja sam slagala da mi nije značilo,
jer nekad su izgovori najbolja samoodbrana,
ti to najbolje znaš,
jer si me pustio,
ali i dalje verujem da možemo,
da umemo,
da nismo kukavice.
Znaš i sam da ono nije bio poljubac za rastanak,već za početak.
Što smo onda stali?