Oprosti što te nisam mogla voleti tada,kada sam oko sebe imala blistava svetla izbora,praštam što me ne možeš voleti sada kada sam u potpunom mraku sopstvenih grešaka. Da sam htela,bio bi tu,na sat,dva,na dan,godinu,do kraja života,koliko god da mi je potrebno,da sam rekla da,da sam rekla dođi,ostani,ostao bi,znam,da te zovem i kažem da mi trebaš,došao bi odmah,da prazninu mojih grudi ispuniš treperavim uzdasima slobode u tvojim zagrljajima,da sam te htela imati,ali nisam htela. Oprosti što sam te povredila,i svakoga puta ranila dubljim mačem izdaje kada god bi me privukao sjaj tuđeg sečiva koji bi vrlo brzo završio u meni samoj. U njihovim oštricama tražila sam šansu da preživim,da prebolim rane,one od pre,a zapravo bile su to maske istih onih ljudi koji su me i ranije povređivali,te sam se svetila tebi,izbegavala naše susrete,saplitala te,da ne poletiš,da osetiš moj bol. Drugi su nudili bitke,a ja sam umorna od borbe,drugi su nudili hladna oružja,a ti štit od sveta,od ljudi i moje sopstvene hladnoće,kako te nisam mogla voleti? Ja sam onaj kockar koji,kada prokocka sve,traži još dinar da ga izgubi,izgubila sam sebe u kockanju sa njihovim prevarama,lažima,mojim glupim opraštanjima pogrešnima. Ti si jedini bio i ostao pravi. Ja nisam kao pre,više nemam ništa da izgubim,te imam sve da ti dam,ali ni ti više nisi kao pre. Ja sam te takvog stvorila,hladnog i nedodirljivog,meni stranog. Oprosti mi suze,praštam što si srećan,za oba sam kriva ja. Ja sam te pustila,i sama ću progutati bes kada te vidim sa tom drugom,onom koja te je podigla kad sam te ja oborila da bih preko tvoje dobrote stigla do nečijeg pakla. Niko nije prošao bolje,ti nosiš moje rane,a ja lutam u potrazi za tobom,kao lovac koji traži životinju koju je ranio da bi je izlečio ili ovoga puta dokrajčio. Moj izbor bi bio da te imam,da budeš tu,i da te ne pustim,a ko sam ja da mi Bog da drugu šansu,jer se pred tobom stidim da je za nju zamolim. Oprosti što sam zaplakala kada sam vas videla zagrljene,praštam što si se okrenuo da još jednom odgledaš moj poraz. Da sam ja ona,sada bih te volela kao niko,da jesam,ali nisam. Da sam ja ona,ne bi se okrenuo za drugom,jer bih učinila sve da ne misliš na onu koja te povredila,da jesam,ali nisam. Da poveruješ opet u moju ljubav,a ne u njene tople ruke,ne bismo se gledali preko tuđjih ramena,da veruješ meni,ali ne veruješ. Oprosti što nismo uspeli,praštam što sa njom uspevaš,a je li to zaista uspeh,jesi li zaista srećan kad dođeš na mesto gde smo se nekada sastajali,ili te boli kao mene? Dopusti da još jednom izdam te,ili izlečim,volim ili ostavim. Oprosti što se nadam,praštam ako ne dopustiš. Nestaćemo jednom i poješće nas naši sopstveni inati,a inat je čudo,u nečiji inat se zaljubiš a neki te odbije,a mi svoje inate pravdamo ponosom,žudimo za istim,ali se odbijamo prošlostima,a šta je vreme,sadašnost i budućnost,nema ni toga,sve nestaje,i moje greške pravdaju se,i tvoja tuga pravda se mojim greškama,i umrećemo sa oproštajem za sve što učinismo,da bar umremo srećni što oprostismo i opet se volesmo. Daj mi ruku,za spas i izmirenje,i pusti druge,i oni će otići,a mi ćemo se kajati jer smo vreme trošili na njih. Večeras naše staro mesto,oprosti i praštam.
