Zvuci

Zvala bih te da ćutimo,dok te ćutanje ne umori pa zaspiš,a onda bih te slušala najpomnije,upijala tvoje uzdahe kao svojevrsne reči,i pustila te da sanjaš,branila bih svaki tvoj san od buđenja,od košmara i pustila bih te da se konačno odmoriš. Ja se ne bih umorila od ćutanja i izdržala bih i celu noć ako treba da budem čuvar odaja tvoje duše kad se noću odvoji od ljušture tvog tela i poleti nekom predelu,ili osobi. Čuvala bih te i onda kada ta osoba ne bih bila ja,zagrizla bih usnu,možda i zaplakala,ali ne bih budila tvoje sne. Ja ću ćutati,makar mi usne pomodrele od bola,zadržaću onaj bol u grudima koji osetim uvek kada nekom drugom pripadneš i uzdah mi se neće oteti,samo da ti mirno spavaš. Ja ću ćutati jer u poslednje vreme puno ćutim,navikla sam,i neću ti otkriti tajnu da čovek koji ćuti više može čuti,jer,veruj mi,ne želiš ipak sve da čuješ. Ti ne znaš,ali samoća zvuči,kao huk vetra pred oluju dok se plodonosne grane saviju do zemlje pa na njima ostane samo gola kora bez nade,pa se čuje pad plodova na gorku zemlju mokru od kiše koja je šiba i rešeta ono malo zrelog voća što čekaš da sazri pa da ubereš,ali te preduhitri kiša i oluja,tako i moje srce na zemlji,šuplje,neupotrebljivo,zgaženo,predugo čekalo da ga neko uzme,a ti za to nisi imao hrabrosti,a tebi se najviše nadalo. Ti ne znaš,ali noćima ne spavam,razmišljam smem li te pozvati,i slušam. Pod mojim prozorom noćima psi zavijaju,laju,cvile,reže kao sam troglavi Kerber,pa me u trenucima umora i komešanja jave i sna,obuzme hladnoća kao da je Had došao po mene. Ti ne znaš,ali i hladnoća zvuči,kao jecaj majke,kao vetar među grobovima,kao suza koja se slije niz lice,obuzme te kao ritam,hladnoća bez vokala,najjači zvuk jeze. I bol zvuči,i nedostajanje,i strepnja,i strah,sve ima svoj zvuk kada bolje slušaš,tišina ne postoji,jer i ona ima zvuk,zvuk odsustva zvuka,nečeg što bi je načinilo pesmom,razgovorom ili pak šumom. Tako je ljubavi i moj krik odsusustvo tvog "volim te",i sve moje suze odsustvo tvog osmeha i svaka moja laž odsustvo istine da više nismo mi,i da nestajemo u zvucima plača i smeha,nemirnih talasa i spokojnih dubina,samoće i čežnje,ljubavi i mržnje,mi nestajemo. Najviše lažem da sam dobro kad čujem da neko ti ime izgovara,a znam da nisi ti,ti ne zvučiš tako,ti zvučiš kao plima kad nogama postane sitan pesak previše vreo,zvučiš kao radost nekog ko je srećan što te vidi,zvučiš kao gitara,kao ljubav,dok svi drugi zvuče kao prolaznost,kratkotrajni uzdah dok se izgovaraju slogovi tvog imena,šum koji u uhu zatreperi i nestane. Zvala bih te samo da još jednom čujem da me voliš i da ti falim,pa da na miru ogluvim za jecaje,tugu i samoću,i da zaspim,da se odmorim,jer ti već polako zaboravljam glas,a to me najviše umara jer tvoj glas je hram i utočište,pusti me na tren da se odmorim,da te čujem.

Mirisi i sećanja

Reci mi koliko je prošlo,koliko glava moja nije bila na ramenu tvom,koliko usne tvoje nisu dodirnule moju kožu,koliko nisi ljubio moje ime izgovarajući ga? Ima dosta,zar ne? Ima već toliko da sam počela da gubim razlog da mislim na tebe,a onda,kad si se pojavio nestao je svaki razlog da na tebe ne mislim. Grliš me i shvatam da mi nismo nestali,i nismo se izgubili,još uvek me prepoznaješ,moj izgled i najdublje tajne,svega se sećaš,a ja u tom trenutku magnovenja i katarze u tvojim rukama dajem sebi za pravo da ti mirišem vrat. Tvoj jak muški parfem uvlači se u moje pore i muti mi se svaka predstava o drugim stvarima. Mirišem te zatvorenih očiju kao iskusni kupac parfema,i znam da sam naišla na onaj koji tražim,savršenu kombinaciju milostive nežnosti i muževne jačine. Otvaram svoje oči i vraćam se tvojim,krupnim,iskričavim. Zenice su ti široke dok brzim lakim pogledom ispituješ moje vizuelno stanje. Ljudi kažu da se zenice šire pri izuzetno intenzivnim osećanjima,ljubavi i mržnji,a mi,mi smo gubitnici pred prostim uzbuđenjima kratkih emocija usputnih ljudi koji prođu kroz naše živote,mi nismo ljubav. Kažeš da izgledam dobro,i da mi kosa miriše kao pre,na čitav vrt mirisnog cveća okupanog rosom,pa prstima prođeš kroz nju kao kroz latice,a ja se trznem jer znaš da prezirem da mi neko dodiruje kosu,ali tebi to dopuštam,kao normalno stanje,kao da je dira moja sopstvena ruka. Smejem se,jer moje blesave misli već pišu stranice dnevnika o ovom susretu,mirisima i sećanjima,a onda mi se javlja ideja o još par stranica moje knjige emocija,još jedan susret,i mada je šašava ja je ne mogu prećutati. Prvo kratak,beznačajan razgovor o svakodnevnici a onda to veliko pitanje,hoćemo li se videti uskoro.I kajem se,zbog izgovorene rečenice,jer znam da nije kao pre i nismo kao pre,ali ti ipak obećavaš da će biti dana kada ćemo se videti,kad stigneš,jer te obaveze muče i razdiru zadnjih dana,a ja znam da su obaveze zapravo izgovori,ali svejedno opraštam kao sebi,a ako ti praštam,onda nisi ni kriv. Još jednom mi mirišeš kosu,a ja glavu zarijem u tvoj vrat i opraštam se,od mirisa,od sećanja,do sledećeg puta. Kažeš da ti je drago što sam dobro,a ja se suznim očima nasmejem. Ti znaš da nisam,znaš da sam najlepša kad mi se duša najviše raspada u paramparčad,u crnim rupama svemira i obećaš još jednom da ćeš zvati,a ja nisam znala da će to biti već noćas. Legla sam,rešena da te zaboravim,da ne mislim na sećanja,a onda se tvoje ime pojavilo na telefonu. Stresla sam se i ustala sanjiva,teturajući se,a tebi sam rekla da ne spavam,i da se spremam za grad,jer veče tek počinje i nasmejala se veštački,a znaš me i kažeš da ne lažem i kažeš da si napolju. Izlazim kradom,više da ne probudim sećanja nego ljude u kući,i mirišemo se,oboje kao more,slani od suza,svež vlažan vazduh leprša oko nas a mi zagrljeni,pa ti pričam kako me već dugo,od kad te nema nerviraju nesigurni momci koji moraju staviti celu bočicu parfema da bi privukli moju pažnju a ti umeš to sa jednom kapi,pa ti pričam kako mirišu gume,benzin i gužva u novom gradu u koji putujem svakodnevno,pa ti pričam kako miriše tamošnji hleb,čajevi u jednoj maloj zavučenoj prodavnici i lak za nokte koji sam jutros kupila. Pričam o nebitnim mirisima,jer ako počnem da pričam o sećanjima znam da ćemo opet nestati,i naša šansa će pobeći jer ne zna odgovor zašto nikada nismo uspeli,zašto se nismo poljubili i zašto nikad nismo probali,a neću da nestaneš. Seli smo na tlo od trave,pokrili se velom od zvezda i ćutali,pa sam ja da mi se ne bi omaklo pitanje imaš li nekoga koga ćeš voleti više od mene,počela da pričam o mirisu zvezda,i rekla ti da zvezde mirišu na vlažnu travu u noći i savršen zagrljaj voljenog muškarca,a ti si me zagrlio jače i pustio me da pričam o mirisima,jer ti prija da budeš deo moje inspiracije i da te ovekovečim u reči i maštu. Znaš da zvezde mirišu na moju kosu,ali ne znaš da imaju ukus višnje,balzama na mojim usnama. A tvoje usne,kakvog li su ukusa? Sigurna sam da tamo neka,koja noćas spava mirno zna njihov ukus,ali ih nikada ne bi uporedila sa zvezdama. Puštaš me da pričam o mirisima,ne pitaš me imam li nekog drugog ko bi saslušao moje savršene iluzije o mirisima,jer znaš da ih nikom drugom sem tebi ne bih ni rekla,jer samo ti imaš moja sećanja,skupljena u zagrljaje i samo ti imaš moju ljubav skučenu u mirisima na pregibu tvog vrata,i znaš sve, i ćutimo,da ne pobegne trenutak,da nam se mirisi uvuku u nozdrve a sećanja usade u srca,jer i sećanja i mirisi blede. Zašto mi ne bledimo? 

Bojana Bulatović